Фактори који утичу на мерење температурних сензора топлотног отпора
Дубина уметања
Избор тачака за мерење температуре за термичку отпорност је најважнији. Положај тачке мерења температуре мора бити типичан и репрезентативан за производни процес, иначе ће изгубити значај мерења и контроле. Када се термоелемент убаци на тестирану локацију, топлотни ток ће се генерисати дуж правца дужине сензора. Када је температура околине ниска, доћи ће до губитка топлоте. Изазива грешке у мерењу температуре због температурне неусаглашености између сензора температуре термоелемента и мереног објекта. Укратко, грешке узроковане провођењем топлоте повезане су са дубином уметања. Дубина уметања је повезана са материјалом заштитне цеви. Металне заштитне цеви треба убацити дубље због добре топлотне проводљивости, док керамички материјали имају добра изолациона својства и могу се убацити и плиће. За инжењерско мерење температуре, дубина уметања је такође повезана са тим да ли је објекат мерења у статичком или текућем стању. На пример, мерење температуре текуће течности или протока ваздуха велике брзине неће бити подложно горе наведеним ограничењима. Дубина уметања може бити и мања, а конкретну вредност треба одредити експериментима.
Време одзива
Основни принцип контактног мерења температуре је да елемент за мерење температуре мора да постигне термичку равнотежу са објектом који се мери. Због тога је неопходно одржавати одређени временски период током мерења температуре како би се постигла термичка равнотежа између њих. Дужина времена задржавања повезана је са временом термичког одзива елемента за мерење температуре. Време термичког одзива углавном зависи од структуре и услова мерења сензора, са значајним разликама. За гасне медије, посебно стационарне гасове, равнотежу треба одржавати најмање 30 минута или дуже; За течности, најбрже време би требало да буде најмање 5 минута. За место испитивања које се стално мења, посебно за процес тренутне промене, ако је цео процес само 1 секунда, потребно је време одзива сензора да буде у милисекундама. Дакле, обични температурни сензори не само да не успевају да прате брзину промене температуре мереног објекта, већ производе и грешке мерења због немогућности постизања топлотне равнотеже. Најбоље је изабрати сензор са брзим одзивом. За термопарове, поред утицаја заштитних цеви, главни фактор је и пречник мерног краја термоелемента, односно што је жица термоелемента тања, то је пречник мерног краја мањи, а његова термичка краћа. Време одзива.
Повећана топлотна импеданса
Температурни сензор топлотног отпора који се користи на високим температурама, ако је мерени медијум у гасовитом стању, прашина и друге честице депоноване на површини заштитне цеви ће се истопити на површини, повећавајући топлотну импеданцију заштитне цеви; Ако је измерени медијум растопљен, доћи ће до таложења шљаке током употребе, што не само да повећава време одзива термоелемента, већ и чини назначену температуру нижом. Због тога су, поред редовне калибрације, неопходне и редовне провере на лицу места да би се смањиле грешке.
топлотно зрачење
Температурни сензор топлотне отпорности уметнут у пећ за мерење температуре загреваће се топлотним зрачењем које емитују објекти високе температуре. Под претпоставком да је гас унутар пећи провидан, а када је температурна разлика између термоелемента и зида пећи велика, доћи ће до грешака у мерењу температуре услед размене енергије. Генерално, да би се смањиле грешке топлотног зрачења, потребно је повећати проводљивост топлоте и учинити температуру зида пећи што је могуће ближом температури термоелемента. Поред тога, положај уградње термопарова треба да избегава топлотно зрачење које се емитује из чврстих материја што је више могуће, тако да оно не може зрачити на површину термопарова; Термопарови су најбоље опремљени рукавима за заштиту од топлотног зрачења.
Горе наведена су четири фактора који утичу на мерење температурних сензора термоелемента. Када их користите, треба обратити пажњу на обезбеђивање најбољег ефекта мерења у складу са стварном ситуацијом.